Jedan stari čovjek sjedaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji upravo završi visoki fakultet. Iznenada, vrabac sletje na granu.

Otac upita sina: “Što je ono?”

Sin odgovori: “To je vrabac.”

Nakon izvjesnoga vremena, otac upita ponovo: “Što je ono?”

Sin odgovori: “To je vrabac.”

Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Što je ono?”

Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrabac.”

Ne prođe dugo a otac opet upita: “Što je ono?”

Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se vidjeti mala usplahirenost: “Oče, to je vrabac, vrabac!”

Ponovo otac upita: “Što je ono?”

Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop pitaš jedno te isto iako ti stalno odgovaram da je to vrabac. Zar nisi u stanju razumjeti?”

Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru bilježnicu-dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano. Sin pročita:

“Danas je moj maleni sin sjedio sa mnom u našemu dvorištu kad doletje vrabac. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Što je ono?’, i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimalo iznerviran, da je to vrabac. Ono što osjećah bila je ljubav prema mome nevinome sinčiću.”

Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava: “Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima već ti uporno odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutnuo i bio nestrpljiv sa mnom.”

Sine moj, pomozi oca svoga u starosti i ne žalosti ga za života njegova. Ako mu i razum klone, budi blag s njime i ne grdi ga ti, koji si u punoj snazi. (Sir 3,12)

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori