Nekoliko trenutaka pre smrti, srce ima veoma važnu ulogu. Kako srce prestaje da kuca i krv prestaje da teče, ostatak tela se polako gasi. Međutim, najnovija istraživanja su pokazala da ovo shvatanje nije baš tačno.

Naučnici su proučavali aktivnost srca i mozga kod pacova u trenucima pre nego što su životinje umirale od nedostatka kiseonika i otkrili da mozak životinja šalje niz signala srcu koji stvaraju neopozivu štetu na ovom organu i koji zapravo uzrokuju njegov prestanak rada. Kada su istraživači blokirali ove signale, srce je uspevalo duže da preživi.

Slično bi moglo da se učini kod ljudi, tj. da im se omogući da prežive nakon što im je srce stalo tako što bi se zaustavili signali koji potiču iz mozga, navodi se u studiji koja je objavljena 6. aprila u žurnalu Proceedings of the National Academy of Sciences.

„Ljudi se obično fokusiraju na srce, misleći da će se mozak spasiti ako se spase srce“, rekla je koautorka studije Džimo Bordžigin, neurolog sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Mičigenu.  Njen tim je otkrio nešto iznenađujuće. „Morate onemogućiti hemijsku komunikaciju između mozga i srca kako biste spasili srce“, rekla je Bordžiginova za Live Science, dodavši da je ovo otkriće u suprotnosti sa onim što se do sada mislilo.

Svake godine kod velikog broja ljudi dođe do zastoja srca. Čak i uz medicinski tretman, samo 10% njih preživi.

Istraživače je zanimalo zašto srce zdrave osobe odjednom prestane da funkcioniše nakon samo par minuta bez kiseonika.

Ispostavilo se da, čak i kada osoba kojoj je stalo srce izgubi svest ne pokazujući znakove života, mozak i dalje radi. U prethodnoj studiji sprovedenoj 2013. godine, Bordžiginova i saradnici su otkrili da srce dok umire dobija signale od mozga, verovatno kao očajnički pokušaj da se srce spase.

Bordžiginova je rekla da bi upravo ovaj talas signala mogao biti odgovoran za iskustva bliske smrti o kojima neki ljudi govore.

U novoj studiji, istraživači su indukovali zastoj srca kod pacova, terajući ih da udišu ugljen-dioksid ili davajući im smrtonosnu injekciju. Istraživači su zatim proučavali moždanu aktivnost pomoću elektroencefalografa (EEG) i aktivnost srca pomoću ehokardiografa (EKG) u trenucima pred smrt. Tim je takođe merio signalizujuće hemikalije prisutne u srcu i mozgu pacova kroz čitav eksperiment.

Na početku je rad srca kod životinja opadao naglo. Međutim, u jednom trenutku je moždana aktivnost postala sinhronizovana sa srčanom aktivnošću. Istraživači su koristili novu tehnologiju razvijenu za merenje rada srca otkucaj po otkucaj.

Dok su srce i mozak bili sinhronizovani, istraživači su primetili dotok nekoliko desetina neurohemikalija, uključujući dopamin, koji uzrokuje osećaj zadovoljstva i norepinefrin, koji uzrokuje osećaj opreznosti. Bordžiginova smatra da su upravo zato ljudi koji su iskusili blisku smrt opisali svoja iskustva kao „stvarnija od stvarnog“.

Moždana i srčana aktivnost kod pacova su ostale sinhronizovane dok srce nije ušlo u stanje takozvane fibrilacije srčanih komora, kada donje komore srca počinju da trepere umesto da se pravilno kontrahuju, sprečavajući srce da pumpa krv.

Međutim, kada su istraživači blokirali protok ovih hemikalija od mozga do srca, oštećujući kičmenu moždinu pacova, fibrilacija srčanih komora je bila odložena. Tako su životinje preživele tri puta duže nego pacovi kod kojih je održana veza između mozga i srca.

Bordžiginova je rekla da ne zna da li se ljudsko telo ponaša na isti način.

Ukoliko bi istraživači pronašli način da spreče povezivanje mozga i srca, postojala bi mogućnost da se osobi daju lekovi za zastoj srca, tj. zdravstveni radnici bi imali više vremena da spasu ove pacijente, rekla je Bordžiginova.

Webtribune

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori