Na putu ka odbrani titule na Rolan Garosu našao je Novak Đoković vremena da se potanko ispriča s našim novinarima i ekskluzivno odgovori na pitanja izveštača srpskih medija, među kojima je bio i dopisnik „Večernjih novosti“.

Uoči meča sa Ramosom otvorio je dušu, pričao o tenisu, ali i o privatnom životu, pohvalama, kritikama, nadama, očekivanjima, navikama i svemu onome što smo hteli da znamo o njemu.

Godinama podižete ugled naše zemlje u svetu. Da li ste zadovoljni načinom na koji vam Srbija to uzvraća?

– Srbija ne mora niti treba bilo šta da mi da. Moj odnos prema Srbiji i ljudima ne zavisi od toga. Uvek sam osećao ogromnu, bezuslovnu ljubav prema svojoj zemlji. Tu sam rođen, to je moja otadžbina, moj zavičaj, moja teritorija. Tu pripadam. U poslednjih desetak godina ne boravim u Srbiji toliko često, ali svaki put kada se vratim osećam neke „leptiriće“ u stomaku. Vraćaju mi se emocije iz detinjstva. Čovek može da proputuje ceo svet, ali kada je kod kuće, to je poseban osećaj. Znate da ste odatle. To je nematerijalni odnos. Nije mi potreban spomenik. Naravno, izuzetno cenim i laska mi to što dobijam. Sve su to lepe stvari. Ali neće to izmeniti moj stav prema zemlji, niti će to promeniti način na koji doživljavam svoj narod. Uvek ću biti uz svoj narod i zemlju.

 

Kako, s druge strane, reagujete na kritike sada kada vam relativno lošije ide?

– Naslušao sam se toga. Sagledavam to iz šire perspektive. Normalno je da, kada lošije krene, po rezultatima koji u poslednje vreme nisu kao u proteklih sedam-osam godina, ljudi počnu da traže krivce oko mene i određene stvari koje ne funkcionišu. Poštujem svačije mišljenje i pravo da se izrazi, da kaže šta misli. Na kraju se sve svodi na to kako ja to doživljavam. A moja perspektiva i energija su usmerene na mene, na moju evoluciju, rad na terenu i van njega, kako bih uspostavio opet pobednički niz. Normalno je da postoje ljudi koji imaju više simpatija, i oni koji ih imaju manje. Čovek sam, i ja pravim greške u životu. Stasavam, kao i svi drugi, i učim na tim greškama.

Šta biste rekli onima koji sebi dozvoljavaju da vam zavire čak i u tanjir?

– Ne želim to uopšte da komentarišem, pošto mi je potpuno besmisleno. Ljudi koji nisu dovoljno informisani prave zaključke koji nemaju osnovu. Čujem da neki čak kažu da mi supruga brani da jedem meso?! Pa ona ga sama jede, sada, u trudnoći.

 

Da li ste i dalje vegan?

– Nisam! Ishrana mi je uglavnom bazirana na biljnoj osnovi, s tim što jedem ribu i jaja kao izvore proteina. Da ne ulazim u detalje, ali u biljnoj hrani ima dosta izvora proteina, iako mnogi znaju samo za meso, koje je u našoj kulturi „nezaobilazna“ namirnica. U avgustu 2015. godine sam odlučio da ne jedem meso. Imam svoje razloge, što etičke, što zdravstvene. Ne želim uopšte da se vraćam na meso niti da podležem tom pritisku.

Koliko vremena posvećujete sinu Stefanu?

– Trudim se da provedem što više kvalitetnog vremena s njim, koliko mi to obaveze i energija dozvoljavaju. Za vreme turnira situacija je specifična, jer moram da se organizujem tako da imam dovoljno zaliha energije da mogu da je usmerim na teren. Ali kao roditelj koji je odsutan i dosta putuje, kada sam sa Stefanom, onda je to u potpunosti. Bilo to sat dnevno ili više, on to ceni. I taj odnos mi je veoma bitan.

 

Šta ste sve obišli u Parizu?

– Sad baš idemo u muzej. Prethodna dva dana zaredom smo se šetali. Bili smo zajedno u Ajfelovoj kuli. Kada smo bili u podnožju, tražio je da odemo na vrh. Stali smo u red i popeli se. Onda je hteo da gleda kroz teleskop koji „nije radio“. Bio je, naravno, ispravan, ali ja nisam imao evro da ubacim! Sledeći dan smo gledali domaće životinje.

Zanima se za tenis?

– Zavoleo je reket. U poslednjih mesec-dva, svakog dana hoće da provede malo vremena sa nama na terenu. Šutira i loptu, voli fudbal. Dosta je aktivan.

Pričate na srpskom?

– Naravno! Imamo dadilje koje su s njim od rođenja, a s njima priča i engleski. Razume oba jezika. Počeo je da uči i francuski, i već zna neke osnovne fraze. Nadam se da će biti poliglota. Vidim da mu se sviđaju jezici. Eduardo i Elena, koji su stalno s nama, trude se da mu govore i na italijanskom.

 

Šta predstavljaju sokolovi na vašoj torbi? Imaju li veze sa vašim crnogorskim korenima?

– Imaju. Soko mi je omiljena ptica. Pokojni đed me je zvao „sokole“. Ima u njemu dosta značenja i simbolike, uz to što je to, zaista, fascinantna ptica. Nikada ne vreba bolesnu životinju. Napada ogromnom brzinom. Smatram da na neki način i ja to radim, kad napadam lopticu. Sokolovi označavaju grend slemove, žuti smajliji simbolišu osvojene masterse, a plavi završni turnir.

Šta uvek mora da se nađe u vašoj torbi? Šta nipošto ne sme da se zaboravi?

– Dešava se da zaboravim i telefon, i novčanik. Iskreno, to mi nije nešto nužno. Na treningu, pogotovo kad sam na turniru, usredsređen sam na obaveze. Kad se vratim, uzeću telefon. Ljudi se često žale, najbliži pogotovo, da ne mogu da me dobiju za vreme turnira. A što se tiče najnužnijih predmeta, to su reketi i patike. Bez toga ne mogu da igram. Nosim i dodatna sočiva.

Koliko autograma ste potpisali u životu?

– Jedne godine sam pokušao sa svojim saradnicima da sakupim bording karte, da izbrojimo koliko smo noći spavali u hotelima van kuće. Uspeli smo da napravimo statistiku samo za nekoliko meseci. Voleo bih da se setim kada sam dao prvi autogram. Možda negde na terenima Partizana…

 

Imate li predmete koji vam donose sreću?

– Krstić uvek nosim sa sobom. Kao amajliju nosio sam i krstić koji sam dobio u manastiru Ostrog. Dobio sam i jedan veoma lep, simboličan poklončić od devojčice iz Kine koji sam nosio nekoliko godina u torbi. Ali nisam sujeveran i preterano vezan za materijalne stvari. Ne zavisi mi dan od toga da li sam to poneo sa sobom ili nisam. Neću pasti u depresiju ako nisam. Ali osećam se lepo kada vidim da je to tu.

Agasi pa još jedan trener

Ko će da vas trenira uz Agasija?

– Agasi je prioritet, šef stručnog štaba, mentor i glavni trener, i on mora da aminuje dogovor. To mora da bude neko ko se uklapa u našu viziju tenisa i života. Andre i ja imamo dosta sličnosti u načinu na koji sagledavamo tehnički i taktički aspekt tenisa i život oko tenisa. Po mogućstvu, trebalo bi to da bude neko ko je već kao igrač imao iskustva na vrhunskom nivou. Voleo bih da to bude neko mlađi, jer mi više prija i inspiriše me da imam dinamičnu i pokretačku energiju. Trenutno smo u potrazi. Nadam se da ću u idealnom scenariju na Vimbldonu već imati nekoga.

Odgovor bezobraznom novinaru

Kako prenose srpski izveštači sa Rolan Garosa na konferencijima za medije Novaka Đokovića uvek se pojavi i čudni italijanski novinar koji gotovo redovno postavlja provokativna pitanja.

To je onaj koji je pitao srpskog tenisera o “krokodilskim suzama”, a nije “izneverio” ni posle meča protiv Ramosa Vinjolasa. Ovog puta zanimalo ga je kako Đoković komenatriše česte opomene zbog prekoračenja vremena prilikom servisa.

Kada je postavljao pitanje Italijan je prilično odužio pa je i odgovor bio u skladu sa tim, da bi potom pokušao da bude duhovit.

– Opomena zbog prekoračenja vremena – kazao je Italijan Novaku.

Ali, Đoković je imao spreman odgovor.

– Pre će biti da je opomena vama zbog dužine pitanja.

(Novosti.rs)

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori