Branislava Božinović je jedna grandiozna i veličanstvena žena, pravi Srpski Posvećenik, koja je proučavajući sanskritski jezik došla do spoznaje, da je naš srpski jezik najsrodniji drevnom sanskritskom jeziku.

„Ako želiš da uništiš neki narod – uništi mu istoriju!“

Srpska zvanična „naučna“ javnost više od jednog veka deluje „kilavo“, bez volje i načina da se uhvati u koštac sa isfabrikovanom istorijom Srba kojoj je cilj da zataška i uništi srpski identitet i da Srbi večito budu tikva bez korena, saglasno lažnoj i falsifikovanoj istoriji po kojoj su Srbi horda divljaka koja se od nekud doselila na Balkan u VII veku (662 god.) i počela sve živo da ubija i otima zemlju narodima koji su tu živeli.

Vrhunac tog kulturno-duhovnog genocida krivotvorenjem srpske istorije dostignut je danas.

Na 35. zasedanju Komiteta Uneska u Parizu, Francuska je, drsko i uz zastrašujuće pritiske, pokušala da srpske manastire, crkve, svu srpsku kulturnu i drugu zaostavštinu na Kosovu i Metohiji preimenuje u „kosovsko nasleđe“.

Srbe je to šokiralo…

Samo naivne Srbe može ovo da šokira, ne one otrežnjene, jer, zaboga, „Francuzi su naši dokazani saveznici“, „prijatelji“.

Dušebrižnici „teorije zavera“ koji bdiju nad „globalnim selom“ da poremete svaki pokušaj Srba da otkriju svoje istinsko poreklo koje zadire u duboku prošlost, izlizano mehanički govore: „ljudi nemaju šta da jedu, a ti pišeš o tamo nekoj nebitnoj pra-istoriji“.

Ako je nebitna ta dublje prošlija istorija, zašto se falsifikuje i ova najnovija? I to se radi na jedan prostački drzak način!

Od strane „naših prijatelja“. Naravno da je istorija bitna, jer ona pokazuje kontinuitet postojanja jednog naroda i to na svim nivoima: egzistencijalnom, ekonomskom, kulturnom, naučnom, duhovnom, identitetnom… i ako je krivotvoriš putem zvanične „istinite“ istorije, možeš potpuno promeniti sliku jednog naroda, tako da jednu kulturnu, slobodarsku i civilizovanu naciju, možeš pretvoriti u hordu divljaka, nepismenih primitivnih koljača, a istinske horde divljaka da pretvoriš u „civilizovane kulturne“ narode, budući da se politika bazira na istoriji ( tzv. „zvaničnoj istoriji“) koju političari koriste da bi nešto „nepobitno dokazali i prikazali“.

Ovo je samo jedan primer, za sada pokušaja krivotvorenja istorije, i to od naših „dokazanih prijatelja“, „saveznika“, a ima ih mnoštvo sličnih koji su i ušli u sadašnje udžbenike istorije!

Branislava Božinović je jedna grandiozna i veličanstvena žena, pravi Srpski Posvećenik, koja je proučavajući sanskritski jezik došla do spoznaje, da je naš srpski jezik najsrodniji drevnom sanskritskom jeziku, a ta srodnost se ogleda u izuzetno velikom broju reči, kako na leksičkom, tako i na gramatičkom nivou, što sve zadire do najranijeg Vedskog nivoa, na nivou RG-Veda, a to je period od pre 4000 godina!

Branislava je bila pravi erudita, po obrazovanju je bila lingvista i inženjer mašinstva, smer aerodinamike. Bila je avio inženjer i to ne običan, već nadaren, kreativan i stručan inženjer, jer da nije tako, ne bi se za nju otimale velike kompanije poput Mercedes Benca. Branislava je te ponude uvek odbijala, ostavši verna Saobraćajnom institutu u Beogradu, sve do odlaska u penziju.

Po odlasku u penziju, do svoje smrti, živela je u zaječarskom selu Vražogrnac.

Iz Branislavine biografije vidi se da je u njoj ljubav prema sanskritu usadio njen otac, Svetislav Božinović, rođen 1906. u Vrbici kod Zaječara, autor zbirki pripovedaka „Odbačeni ljudi“ i „Na šumskim stazama“, profesor zaječarske gimnazije, a naknadno se njena ljubav prema sanskritu rasplamsala čitanjem knjiga poznatog hrvatskog sanskritologa Čedomira Veljačića, nakon čega odlazi u Indiju da izučava sanskrit u svetom indijskom gradu Benaresu. Nakon povratka u Beograd, nastavila je izučavanje sanskrita kod profesora Radmila K. Stojanovića.

Vrhunac njenog istraživanja je „Rečnik srodnih srpskih i sanskritskih reči“, u tri toma, objavljen u izdavačkoj kući „Pešić i sinovi“ 2000. godine.

Ovim delom Branislava je nepobitno dokazala ne sličnost, već gotovo identičnost srpskog i sanskritskog jezika. A pošto se veruje da je sanskrit prajezik, iz koga su nastali svi svetski jezici, onda je više nego jasno koliki je značaj rada Branislave Božinović za srpski kulturni identitet, kulturu, nauku, duhovnost!

Pre svega, utrla je put povratrku srpskog naroda samome sebi, svojim korenima, pra korenima, do izvora samog našeg bića, da se u punoj samosvesnosti učvrstimo u njemu, da se ukorenimo u njegovom jezgru i više nikad ne skrenemo stranputicom, jer koliko je to pogubno za nas, to pokazuje upravo današnji trenutak, kad nas razbijaju i uništavaju mnogo žešće nego u ranijim decenijama.

Ovako je govorila Branislava:

„U svakoj egzistencijalnoj krizi i pogotovo ovakvoj u kakvoj se našao srpski narod, iz brojnih razloga i osobito radi podrške identitetu, aktualizuju se traganja za korenima. Prema mojoj obaveštenosti i oceni ona se vrše na dva neprikladna načina. Prvim se prebira po adventivnim korenima, po onima koji su izbili pošto je srpski narod preveden u hrišćanstvo i dobio azbuku, ušavši time u istoriju; dublje od toga njegovo stablo se kalemi na vizantijski i čak na semitski koren. Drugi način je neoprostivo romantičan, prepoznavanje fonetskih sličnosti između imena nekih geografskih lokaliteta, pošavši od Ganga pa naovamo, sa srpskim rečima, izvodeći iz ovoga proizvoljne zaključke o starosti i kretanju Srba.

Srpstvo ima srpski jezik, a ako je biće jezik, kako to pesnici i lingvisti kažu i ako je on najbliži rođak sanskrtu, onda se dubina srpskih korena mora meriti jezikom. Samo sanskrt može biti etalon, a Rg-veda cilj traganja za najdubljim srpskim korenima. Moja istraživanja pokazuju da se srodnost dva jezika očituje na tom najdubljem, dostupnom sloju.“

„To je drama naše inteligencije! Ona bolje zna tuđe, nego svoj narod! Ne može se kalemiti na taj narod hrišćanstvo … Pa ga onda, kalemiti mu nacionalizam, nacionalizam zapadne Evrope 19-oga veka, pa smo sada ispali nacionalisti. Pa mu kalemiti komunizam, pa se ni taj pelcer nije dobro primio. Mnogo bolje u gradovima, mnogo manje na selu. Jer je tu pravi srpski narod.

Pa ćemo mu sad kalemiti liberalnu demokratiju, i svi ti kalemari su duboko uvereni da je važno samo doneti pelcer. A gde je, na šta se kalemi taj pelcer? Oće li on roditi ovolike voćke (rukama pokazuje da misli na velike voćke) ili neke kvrge?

Pa ćemo konstatovati kroz 50 godina, da smo i tu nešto promašili. To je zbog korena. Ne možemo mi o korenima govoriti do Svetog Save i primitka hrišćanstva. Pitam se… gde smo bili pre toga?“

„Reč dve o turcizmima. Ovo varvarsko pleme upalo je u Indiju gotovo tri veka pre Kosovske bitke, gde se susrelo sa civilizacijom na vrhuncu i obogatilo jezik pozajmicama iz sanskrta i od njega nastalih živih jezika. Većina reči koje Vuk Karadžić i lingvisti posle njega nazivaju turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije. Za ovaj uvod neka kao argumenti posluže: kabadahija, divan, at.

Većina srpskih reči vezanih za religiju kao što su: crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge, nalaze se u sanskrtu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija, opanak. Mislim da je došlo krajnje vreme da se ovo zna!

Ne znati to, a usuđivati se na rasecanje srpskog bića radi olakog donošenja zaključaka po kojima on jeste ono što nije i nije ono što jeste, znači nehatno se i bezobzirno odnositi i prema svome narodu i prema samome sebi.“

Šta nam je činiti?

Suština izučavanja srpskog jezika, paralelno sa sanskritskim i njegove srodnosti sa srpskim, leži u popisivanju zaboravljenih reči iz srpskog jezika koje su još žive u narodu nastanjenog u selima, ali ih nema u srpskom rečnicima.

Nažalost, kod nas postoje timovi ljudi koji godinama konstantno rade da izbrišu svaki istiniti identitetni istorijski trag o Srbima, o njihovom jeziku. Na sreću, Srbi su imali Branislavu da brani slavu jezika srpskog. Iako je umrla 2004. Branislava Božinović je po svom veličanstvenom delu, u srcu srpskog naroda prisutna, besmrtna i večna!

Njeno delo biće vezivno tkivo sadašnjim i budućim istraživačima na putu povratka srpskog naroda samome sebi, svojim pravim istinskim korenima i identitetu!

Nije nam kao narodu lak put povratrka svojim pra izvornim korenima i identitetu, ali treba ga započeti, preporoditi se identitetno putem raskrinkavanja naše lažne istorije, osvetljavanjem prave, izučavanju našeg jezika, upoređivajući ga sa sanskritskim, onako kako je taj put zacrtala naša Branislava!

A kad neko to krene da radi kao ona, celim svojim bićem i znanjem, stekne se uvid da je srpski (sa dosta zaboravljenih reči i pojmova, bez tuđica, sa rečima kojih nema u rečnicima, ali su žive u narodu) i sanskritski jezik, jedan te isti jezik, što je u jednom momentu i sama Branislava rekla objašnjavajući srodnost srpskih i sanskritskih reči:

„Ma, nema… srpski i sanskrit, to bre isto… „

(vestinet)

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori