Imaju preko 40 godina a i dalje žive kod mame i tate. Da li je to normalno?

Imaju preko 40 godina a i dalje žive kod mame i tate. Da li je to normalno?

Uglavnom svi okrivljuju mlade da dugo ostaju da žive sa svojim roditeljima jer su razmaženi i beže od odgovornosti koje samostalan način života nosi sa sobom…

Sprovedena istraživanja pokazala su da oko 60% mladih i dalje živi sa roditeljima do svoje navršene 34. godine, da devojke u kasnim dvadesetim odlaze od kuće, a muškarci nešto kasnije od njih.

Istraživanje je pokazalo da ni situacija u našem regionu ništa nije bolja i da mladi iz Crne Gore, S. Makedonije i Hrvatske imaju približni pa čak i nešto lošiji rezultat od Srbije. Skandinavske zemlje neprikosnoveno vode kad je u pitanju odlazak mladih od kuće, imajući u vidu da Danci napuštaju roditelje sa 17 godina, a odmah iza njih na tabeli su Šveđani i Finci.

Psiholozi smatraju da tu ima elemenata tradicionalizma i porodičnog ušuškanog gnezda ali ne smatraju da je to baš glavni razlog ostanka mladih kod roditelja i nakon navršene 30 godine.

Takođe se ne slažu da je glavni razlog kasnog odvajanja mladih od roditelja navika na skuvano, oprano i očišćeno za njima ili strah od samostalnosti. Smatraju da je u pitanju potpuno drugi razlog, kao i to da ni roditelji nisu krivi za to, već činjenica da mladi baš teško ili gotovo nikako ne mogu sebi da obezbede nekretninu, da nađu siguran i dobro plaćen posao pa im se više isplati da zarađen novac ostave u svom domu i pritom nemaju dodatne troškove rentiranja stana, plaćanja računa i svega ostalog što to sa sobom donosi. Obzirom da su prilike takve da se u ranim dvadesetim ne mogu odmah zaraditi veće sume novca za kupovinu nekretnine onda je, između ostalog, posledica toga ovakva statistika.

Istraživanje je takođe pokazalo da šest od deset mladih osoba nema apsolutno nikakva primanja, a da svaka sedma osoba radi za minimalac. Podaci o porodičnom i bračnom statusu mladih svedoče da najveći broj mladih i dalje živi sa roditeljima, a da tek svaka deseta mlada osoba živi u svom stanu. Pored visoke stope nezaposlenosti, obeshrabruje i podatak da je svega četvrtina mladih zaposlena u struci za koju se školovala.

U našem društvu pojam odraslosti je sinonim za ulazak u brak i dobijanje dece, dok poređenja radi mladi u Evropi odrastanje, uglavnom, shvataju kao završavanje obrazovanja, sticanje finansijske nezavisnosti i osamostaljenje.

Obzirom na našu tradiciju kod nas mlade osobe, iz matične porodice porekla samo pređu u sekundarnu porodicu, što ukazuje na to da veoma mali broj mladih živi samostalno. U to ne ubrajamo mlade koji odlaze iz svog grada radi studiranja. Mada je i tu statistika sledeća...Tek svaka sedma mlada osoba živi samostalno, odnosno sa prijateljima ili rođacima, dok studira u drugom gradu.

Sa druge strane, roditelji imaju tendenciju ušuškavanja dece pod izgovorom da je kod njih sve besplatno i da treba da uštede novac, kao i to da je najlakše otići a ima i onih koji vrše dodatni pritisak pitanjima da li su negde pogrešili, šta detetu smeta kod njih pa želi da ode, što dodatno može da obeshrabri osamostaljivanje, posebno ako je mlada osoba nesigurna.

Sa druge strane, sasvim je normalno da mladi ljudi žele da zarađeni novac troše na zabavu, lepu garderobu, izlaske i putovanja, a ne da plaćaju kirije i račune za stan i eto potencijalnog kasnijeg osamostaljivanja. Posebno što je po istraživanju došlo do rezultata da mladi danas odrastanje gledaju kao da je to negativna stvar.

I svako ima neki svoj razlog, mlade žene uglavnom ne žele da liče na svoje majke jer ih vide kao žrtve koje non stop ugađaju mužu deci i žrtvuju sebe zarad porodice. Zato odrastaju tek u tridesetim, a muškarci i kasnije u odnosu na njih. Po tom istraživanju žene se ranije osamostaljuju jer im kuca "biološki sat".

U prilog mladima ide da ima puno njih koji se trude i rade više poslova kako bi sebi obezbedili krov nad glavom i pristojan život. Normalnom mladom čoveku je u interesu da se osamostali i da svoj život drži što je više moguće pod kontrolom pa su mnogi spremni da rizikuju i žive lošije da bi bili sami. Oni koji pak ne žele da se muče ili čekaju neku bolju priliku ostaju sa svojim roditeljima. Svako ima neki svoj razlog i ma koji on bio, nikoga ne treba kriviti, pomalo su krive i okolnosti u kojima se nalazimo više decenija.

Šta Vi mislite?

Sviđa ti se? Podeli sa prijateljima!