Legenda o njemu širila se Srbijom tokom njegovog života. Mladi oficir, nizak rastom, srčan i britkog pogleda, već je tokom školovanja pokazao bistrinu uma, kada je vojnu školu završio peti u klasi. Od tada počinje njegova vojnička, gerilska i špijunska karijera, o kojoj će se, sa strahom i poštovanjem, pričati na evropskim dvorovima.

Rođen je 28. septembra u mestu Ruklada, kod Valjeva. Najpre je upisao gimnaziju, koju je napustio, da bi školovanje na Vojnoj akademiji završio 1901. godine dobivši čin potporučnika. Buntovan i bistar, zapao je u oko starijim oficirima, koji su verovali da je on pravi čovek za tajne zadatke izvan granica Srbije. Bili su u pravu.

Međutim na Tankosićeve odluke niko nije mogao da utiče. Sve je radio onako kako je mislio, nadahnut idejom svesrpskog ujedinjenja.

Kada su bile martovske demonstracije u Beogradu 1903. godine, kralj je poslao vojsku da uguši demonstracije i da bude nemilosrdna prema narodu. Odred kojim je komandovao Tankosić, uradio je suprotno, a vrhunac njegove samovoljne akcije bilo je prebacivanje organizatora demonstracija na sigurno, u Zemun, koji je tada bio Austrougarska, pa ih kralj nikada nije uhapsio. Takođe, nekoliko desetina studenata, koji su kasnije, nakon studija, zauzeli visoke pozicije, večno će pamtiti trenutak kada ih Tankosićev vod sakrio u pećinu na Kalemegdanu, jer bi bili brutalno prebijeni od strane tadašnje žandarmerije, koja se razočarana vratila u stanicu.

Tokom Majskog prevrata, Voja Tankosić nije imao lak zadatak. Trebalo je da eliminiše oficire Nikolu i Nikodija Lunjevicu, braću kraljice Drage, koji su se bahato ponašali prema srpskim oficirima i vojnicima. Poniženje je vratio poniženjem, kada im se pred streljačkim vodom obraćao sa „Vaše veličanstvo.

No, legenda o kojoj se i danas rado govori u Beogradu, vezana je za britanskog novinara, kasnije dobitnika Nobelove nagrade za književnost i premijera Vinstona Čerčila. Naime, čuveni arhitekta Aleksandar Deroko, koji je napravio projekat za Hram Svetog Save, u svojoj knjizi govori o nestašluku mladog oficira Tankosića. Tada mladi novinar Vinston Čerčil, napisao je tekst u kome Srbe pominje u veoma negativnom kontekstu, a njegov članak je ubrzo preveden i objavljen u srpskim novinama. Čitajući tekst, Tankosić se zakleo da će mu, ukoliko sretne „tog Vinstona,“ nalupati par šamara.

Sudbina je htela da godinu dana kasnije, Čerčil putuje Orijent Ekspresom u Istanbul. Voz se zaustavio u Beogradu na nekoliko sati, a i tada precizne službe, obavestile su oficira u usponu da je došao trenutak da održi svoje obećanje. Plahovit i hrabar, pronašao je Čerčila na ulazu u Knez Mihajlovu, gde mu je uz nekoliko šamara zapretio da više ne piše klevete o Srbima. Budućeg premijera Velike Britanije od većih batina spasli su žandarmi, pa je uz zvanično izvinjenje vraćen na voz, kojim je otputovao u Tursku.

Tokom 1903. godine, a i kasnije, formirani su četnički i komitski odredi, koji su bili prethodnica za oslobođenje takozvane Stare Srbije (Kosovo i Makedonija). Srpska vojska je nezvanično, u tajne akcije, obučavala i slala dobrovoljce da se bore protiv Turaka i Arnauta. Među prvima, nadahnut idejom, otišao je i Tankosić, koji je predvodio gerilske jedinice protiv Turaka sa velikim uspehom. S obzirom da je tamo išao tajno, uniforma tadašnjih četničkih jedinica nije bila poželjna u Beogradu, ali se Tankosić tokom odsustva namerno šetao ulicama Beograda, otvoreno pokazujući pripadnost tajnim gerilskim jedinicama, što nije bilo po volji ni političara, a ni vojske. Međutim, njega nikada nije interesovalo šta misle drugi, nego se vodio svojim ličnim idealima do kraja života.

O tom periodu njegovog života, kada je već postao urbana legenda predratnog Beograda, pisao je Stanislav Krakov.

„Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika, koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju“. Takođe, za njega je, između ostalog rekao, da „u svome malenom stasu nosio džinovsku snagu rušenja i stvaranja.“

Nakon bitke kod Velike Hoče, u kojoj su četnici pobedili Arnaute, legenda o tada već vojvodi Tankosiću ispredala se širom Balkana. Postao je hrabri gerilac kog, kako su govorili, neće metak. Pošto su neprijatelji prema njegovim vojnicima bili surovi, on je tu surovost vraćao, a najgori je bio prema izdajnicima, prema kojima nije imao milosti. Svoju kuću u Beogradu i dvorište u ulici kralja Milutina, pretvorio je u vojni logor, gde se spremao vojnički pasulj i gde su se okupljali regruti, dobrovoljci, političari, pesnici i ideolozi. Iako je često bio prek i samovoljan, malo je njih koji su mu se suprotstavljali.

Kada je Vlada Srbije odlučila da postavi Stojana Protića za ministra vojnog, Tankosić je uskočio u njegov fijaker i napomenuo mu da se ne igra sa vatrom, jer vojska ne voli da im civil bude zapovednik. No, Protić nije bio jedini ministar sa kojim se sukobio. Zbog blagog stava prema Bugarskoj, ministru Milovanoviću je prišao kod hotela Moskva sa porukom da „pazi šta radi, jer će ga pojesti mrak,“ navodno se Pašić žalio da ga je Tankosić hvatao za gušu, dok je srpski konzul u Grčkoj dobio „dobre batine.“ Poslanika Mišića, koji ga je kritikovao u skupštini, pozvao je na dvoboj, do kojeg nije došlo, a mnogi opasni momci Beograda povlačili su se pred njim.

U trenutku kada je Austrougarska anketirala Bosnu, Tankosić je 1908. godine osnovao organizaciju Srpska narodna odbrana. Pored crnorukaca, tajni član ove organizacije bio je i pesnik Jovan Dučić, koji ju je kasnije vodio u Americi do svoje smrti. Cilj organizacije, kako je pisalo u statutu, bio da radi na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije srpskog naroda, osnivanjem i pomaganjem streljačkih družina i gimnastičkih organizacija. Naravno, tako nešto je bilo samo za javnost, ali je to bio svojevrstan regrutni centar, koji je za kratko vreme okupio oko 5000 članova dobro obučenih za ratovanje u uslovima gerilske borbe.

Nezadovoljan državnom politikom, kraljem i ministrima, zajedno sa svojim prijateljima, sličnih karakteristika, 1911. godine osniva organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“ koja je poznatija pod nazivom Crna ruka. Iako je Apis bio vođa, Tankosić je često radio na svoju ruku, što mu Apis nikada nije zamerio. Obučavao je dobrovoljce, sa kojima je išao na Kosovo da ratuje protiv Turaka. Prilikom pregovora sa arnautskim vođom Isom, koji mu je dao „besu“ da neće napadati njegove jedinice u borbama, oteo mu je dva sina, kao zalog za obećanje, što je bilo ponižavajuće za najvećeg albanskog vojskovođu.

Početak Prvog balkanskog rata, vojvoda Tankosić dočekao je željno, na frontu, u prvim redovima. U svoje dobrovoljačke jedinice, čiji je kamp za obuku, samoinicijativno, napravio u Prokuplju, primio je najbolje vojnike, isključivo dobro obučene, a koliko je stroga selekcija bila govori činjenica da je samo 10 procenata dobrovoljaca primljeno u četnike. Među odbijenim dobrovoljcima bio je i Gavrilo Princip.

Plan srpske vojske je bio da Tankosićeve jedinice prođu iza leđa Turcima i sačekaju njihov napad na regularnu srpsku vojsku, pa tek onda da deluju. No, vojvoda nije poslušao naredbu svoje komande. Odmah je, direktno, krenuo u borbu, pa se sa sigurnošću može reći da je on započeo Prvi balkanski rat. Kasnije se ispostavilo da su crnorukci dobili informaciju da Bugari i Grci pregovaraju sa Turcima, što ga je uplašilo da će rat biti odložen, pa je odlučio da preuzme stvar u svoje ruke. Srpska komanda nije imala izbora, a ubrzo je Tankosić, na čelu svojih jedinica umarširao u Prištinu.

U narednim godinama, uspešno je gasio pobune po Kosovu i Makedoniji, a bez dogovora sa Apisom i ostalim crnorukcima, ponovo na svoju ruku, naoružao je mladobosance i pomogao im u atentatu na Franca Ferdinanda.
Čuveni Ultimatum, koji je Srbija dobila od Austrougarske 1914. godine, u jednoj od deset tačaka, sadržala je dve tačke koje su se odnosile direktno na Tankosića, a koji je, inače, bio na stalnoj meti njihovih službi. U drugoj tački se navodi zahtev za gašenje Srpske narodne odbrane, dok u sedmoj Austrugarska traži neodlagano hapšenje majora Voje Tankosića.

Srbija nije imala drugog rešenja – major je uhapšen, ali se grupa njegovih četnika okupila ispred zatvora, pa pukovnik Anđelković obaveštava srpsku komandu „Bez Tankosića njegov odred ne može da se upotrebi u borbi, a ne može ni da se raspusti bez upotrebe sile.“

U trenutku kada je počeo Prvi svetski rat, Tankosić je oslobođen, a njegove zasluge u u narednim borbama podsećaju na epske bitke. Već prve noći rata je sprečio da Beograd padne u ruke Austrougara. Njegov odred, u kome je jedno vreme provela i Milunka Savić, borio se u svim bitkama, imao i ogromne gubitke, ali gubici su bili srazmerni nezapamćenoj hrabrosti.

Poginuo je 1915. godine, kod Trstenika, kada se njegov odred, koji je štitio odstupnicu srpske vojske koja se povlačila, sukobio sa brojčano jačim neprijateljom. Njegova poslednja naredba bila je „Za mnom, ko hoće da pogine.“
Austrougari su, nakon osvajanja, iskopali telo vojvode Tankosića i fotografisali ga, a fotografije je objavila Austrijska, Mađarska i Hrvatska štampa uz naslov „Kraj Voji Tankosiću, demonu svetskog rata.“
Nakon rata, njegovo telo je sahranila porodica na Novom groblju u Beogradu, gde se i danas nalazi. Na grobu su uklesani stihovi:

Venac besmrtne slave
srpska ti vila plete,
nad tvojim grobom, Vojo,
komitske plaču čete.

(Srpski Glas (Australija) i slavisapavlovic.rs)

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Dnevni Magazin!
X Zatvori